У СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

У среду, 18.фебруара, група од четрдесетак  четвртака природно-математичког смера, имала је прилику да буде угошћена у здању Скупштине Републике Србије. Ове посете се реализују у срадњи са Одељењем за едукацију. Ово Одељење је задужено и за симулацију скупштинског заседања – пројекат у којем смо такође учествовали.

Посета је додуше реализована у нешто измењеном облику – по речима  домаћина – иначе ово здање није музејског типа, оно се користи и све посете морају се реализовати тако да не ометају рад скупштинских тела. Из тог разлога, нисмо били у прилици да видимо велику салу а кроз малу салу смо буквално ''протрчали'' јер се у том тренутку у малој сали одржавалотзв. Јавно слушање и  то на тему школских уџбеника и наставних средстава. Тако смо између осталог, пропустили прилику да овековечимо овај долазак и путем фотографија за скупштинском говорницом или на месту председавајућег и сл.

 Били смо у скупштинској библиотеци и у Плавом салону у којем се иначе обављају разговори с високим званичницима.

Посета се протоколарно завршава у холу зградекоји је предвиђен за прес конференције, извештавања и слично.  Чак се и овде нисмо много задржавали јер је највљена конференција за штампу.

 Из тог разлога, домаћин нам је дао обећање да ће нас поново угостити  у неком од наредних месеци.

У оквиру припреме за посету, матуранти су одговарали на анкетна питања .Из ових одговора се показало да већина до сада није била у Скупштини. Било је и тестова знања из правно-политичке сфере. Ево једног од тих питања:

Попечитељ је некадашњи назив за:

• делегата                             0%
• одборника                           3%
• министра                           74%
• посланика                         24%
• судију                                   0%
• председника                        0%

Верујемо да су се и они који нису знали тачне одговоре на постављена питања,  у међувремену потрудили да до њих дођу.

Зорана Матићевић

"ФИЛМСКИ КЛАСИЦИ"

Почеци филмске уметности, први филмови, славни глумци и режисери... - неке су од тема изложбе постављене у библиотеци.

Поред фотографија и текстова, на изложби можете погледати и књиге везане за продукцију, режију, глуму... 

Изложба ће трајати наредних месец дана, а у оквиру ње у библиотеци ће бити организоване филмске пројекције и трибине везане за филм.

                                                                             Тања Таубнер Гајић

Fest 2015.

U Beogradu, od 27. februara do 8. marta, u 7 bioskopskih dvorana, sa novim osveženim konceptom, održaće se 47. Međunarodni filmski festival FEST - prilika da na velikom platnu pogledate najzanimljivija ostvarenja prošlogodišnje filmske produkcije. 

Karte su već uveliko u pretprodaji a dok iščekujemo otvaranje festivala evo pra preporuka: Čovek ptica Alesadnra Gonzalesa Inaritua, reditelja kultnih filmova Babel i 21 gram, Rvanje sa ludilom Beneta Milera, autora filmova Formula uspeha i Kapoti, Divlje stvari rediteljski debi Demiana Šifrona, jedno od najvećih iznendjenja protekle filmske sezone. Ove godine imaćemo priliku da pogledamo i nove filmove već proslavljenih autora kao što su:  Vudi Alen, Fransoa Ozona, Ken Louč i Andrej Končalovski koji su uvek vredni pažnje. Ovom prilikom treba pomenuti i Ničije dete, reditelja Vuka Ršumovića koji je osvojio nagrade na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji,  čiju beogradsku premijeru iščekujemo sa posebnim zadovoljstvom i nestrpljenjem. Tu je još 90 premijernih i 34 reprizna filma, na ukupno 242 projekcije u 12 programskih celina! 

Kompletan progarm možete preuzeti ovde, dok sve potrebne informacije možete pronaći na zvaničnom sajtu festivala.

Интелигенција - нека питања за размишљање

Чланак који треба да погледате налази се на блогу проф. Симониде на следећем линку:

https://simonidinpsihoblog.wordpress.com/

Прегледајте чланак, о њему ћемо дискутовати на часовима психологије након мини-распуста.

Холокауст – сећање на жртве

 Током месеца јануара, ученици завршне године 15. београдске гимназије, имали су прилику да учествују у анкетирању на тему – Холокауст – сећање на жртве.

Анкетни упитник је био објављен у ФБ групи Социологија. 15.београдска гимназија а петнаестак дана од објављивања, добијени подаци су обрађени и језички и графички изражени као и интерпретирани од стране аутора анкете. 

Анкетирање је замишљено као инструмент провере знања, инструмент постизања знања као и инструмент подсећања на жртве нацистичких прогона. Учествовало је стотињак ученика а обрада је показала низ занимљивости између којих можемо издвојити неколицину:

• 86% ученика не познаје ниједног Јеврејина/Јеврејку
• 97% ученика није никад било у Синагоги у Београду
• 40% ученика није знало да је Србија била међу првим ако не и прва земља у којој су уништени скоро сви Јевреји
• 48% ученика није знало да је до 1942. године у Србији од 12.500 Јевреја убијено преко 11.000
• 84% ученика није знало да је у Београду 1941. године одржана антимасонска и антикомунистичка изложба. Пропагандни плакати са те изложбе сеизлажу од летос у београдским музејским просторима
• 71%ученика није знало да је београдска Синагога, током рата била претворена у ''јавну кућу'' итд.

Детаљну анализу анкете можете преузети са линка: https://drive.google.com/file/d/0Bx4M7E3xJofPbEMwTUNsZUMyVzg/view?usp=sharing

Ови су подаци послужили као увод у Панел дискусију под називом '' Холокауст – колико знамо, колико се подсећамо и колико је то важно?''  која је одржана у понедељак, 09.02.2015. године у 13:00 часова у простору школске библиотеке.

Дискусија је замишљена као једна у низу активности поводмо обележавања ''Дана сећања на жртве Холокауста''.

У дискусији је учествовало неколико наставника; наставник Православног катехизиса Славиша Костић, наставник историје Марко Косијер и Светлана Хофман Кесар, наставница социологије Зорана Матићевић и в.д. директора, наставник Енглеског језика, Слободанка Јовановић као и двадесетак  ученика завршне године.

  

Расправа се закувала око дилема као што су:

• да ли је одржавање памћења оптерећење за младе људе
• а ли су млади људи уопште заинтересовани, мотивисани за памћење ових цивилизацијских ''искорака''
• да ли треба памтити или заборављати, где је права мера између ових процеса
• шта се тиме постиже
• има ли чега заједничког између овог искуства и наших доскорашњих искустава
• у чему је то историјско искуство значајно за нас данас, итд.

Ове нерешиве дилеме учиниле су да разговор потраје дуже него што је предвиђено а ли се већина сложила: 

• да је недостатак знања и познавања увек погодно тле за ширење предрасуда
• да заборављање спада у домен индивидуалне одговорности
• да је наивност која се на том заборављању заснива израз неспремности да се преузме одговорност
• да заборављање може заиста учинити да се грешке понављају, да се не уме препознати ризична ситуација или смутно време, да се понове злодела
• да форсирано или наметнуто заборављање може да произведе притајеност и бурну контрареакцију
• да су заборављање и праштање две различите категорије
• да у свему треба да постоји мера па и у памћењу. Треба памтити у мери у којој нам то помаже да не будемо  фрустрирани и у мери у којој на таквим темељима можемо да рационално градимо међусобне односе, односе који ће тек  у таквим условима моћи да се заснивају на међусобном поштовању.  Дакле памћење је претпоставка поштовања а не заборављање!
• да је памћење пре свега део појединачне одговорности и да се учи у породици, у непосредном окружењу а да се томе може придодати организовано тј. институционализоване памћење. Међутим, организовање памћења путем институција, није довољно ако оно у примарним заједницама, изостане.
• да је памаћење делотворније ако подразумева емотивни ангажман, саучесништво. Млади људи који су присуствовали панелу тврде да им памћење не смета и да би волели да им се у том смислу пружи и више. 

Напослетку је закључено  да би се овакви скупови могли организовати периодично, на разне теме.

Зорана Матићевић

ПОНОВО РАДИ БИОСКОП

Поводом обележавања ''Сећања на жртве холокауста'', у петак, 06. фебруара, за  ученике завршне године гимназије  уприличена је под  већ познатим насловом '' Поново ради биоскоп'' - пројекција филма ''Пијаниста'' Романа Поланског  са изврсним Адријаном Бродијем у насловној улози.

Овај филм је познат и по неколицини награда које се освојио у разним конкуренцијама: добитник  је  3 Оскара – за режију, главну мушку улогу и адаптиран сценарио у 2003. години, затим добитник Златне Палме у Кану 2002. године и добитник седам награда ЦЕЗАР. Иако  траје целих 150 минута  уз снажну емоцију и динамичну радњу и њену сазнајну  димензију, може се  констатовати да ово време – буквално пролети.

Оно што ову акцију  чини посебном јесте што је пројекција изведена у скоро ''ослобођеном'' биоскопу Звезда.

Улазнице се за овај биоскоп не наплаћују али су ученици остављали добровољне прилоге, колико је ко био у могућности.

Многи ученици  су као пунолетна лица и пуноправни и одговорни грађани показали иницијативу у смислу  потписивања покренуте Петиције за  поништавање тзв. приватизације.

Иначе, рад у овој установи и дежурства су на добровољној бази.

Са чињеницама у вези са имовинско-правним и финансијским положајем Биоскопа као и у вези са идејама Покрета за ослобођење биоскопа и начину тренутног функционисања – упознао нас је Бранко Андрић, ученик одељења 4/7, добровољац,  (који је иницирао и  организовао ову акцију) а пре свега, заљубљеник у филмску уметност, и  надамо се, будући студент филмске режије.

Упркос озбиљном невремену, емитовању  филма је присуствовало чак неких две стотине матураната. Остаје нам да верујемо да ће многи бити подстакнути да и сами погледају неки од сјајних филмова који се на различите начине баве темом страдања попут ''Кад сване дан'' нашег Горана Паскаљевића, или ''Шиндлерове листе'', ''Живот је леп'', ''Дечак у пиџами'' итд.

Исто тако верујемо да ће ови млади људи уврстити биоскоп Звезда у омиљену дестинацију, спајајући тако лепо с корисним, као место у ком за новац који сами одреде или чак без новца могу одгледати филм по избору а истовремено дати допринос културном животу града.

Хвала свима који су учествовали у свему овом, било као посматрачи, било као волонтери, било као потписници петиције било као даваоци прилога!

Зорана Матићевић

''ЕКОНОМИЈЕ ЈАСЕНОВАЧКОГ ЛОГОРА''

У саставу неколико акција осмишљених у име ''Сећања на жртве Холокауста'', група од двадесетак матураната 15. београдске гимназије, 05.фебруара 2015. године, посетила је изложбу ''ЕКОНОМИЈЕ ЈАСЕНОВАЧКОГ ЛОГОРА'', одржану у Галерији САНУ, у Улици Ђуре Ђаковића бр. 2. Аутор изложбе је Тања Тулековић, кустос музеја у Доњој Градини, Република Српска.

Тема изложбе је усредсређена на начин организације и реализацију производње. Аутор изложбе се позива на забележена сведочења преживелих логораша и друге историјске изворе , те на основу тога констатује да су економије осниване тако што се најпре протера сеоско становништво, побере летина, преотме стока, похара и покраде све што је у домаћинству остало и узурпира земља.

Потом се организује обрада земље или чување стоке, производња хране. На крају сваког производног циклуса, логораши се убијају, како би се смањили трошкови одржавања и како би се уштедело. Преживели тврде да је у Јасеновцу било и канибализма.  Изложба, иако је усредсређена на један други аспект ''живота'' у логору, оставила је озбиљан, емотивни утисак на посетиоце.

У просторијама галерије САНу, игром случаја, имали смо прилику и да сретнемо бившег логораша, који је у тим тренуцима уписивао свој коментар у књигу утисака .У питању је господин с француском беретком, који се може видети у позадини фотографије.

Нема сумње да су , толико година, деценија после Другог светског рата, последице ових прогона  још увек живе.

Зорана Матићевић

Смрти се не треба бојати

Добро је, ту сам. Али где је то ту? Где сам сад? А добро? Може ли бити добро? Осећам само окове, који из трена у трен све јаче притискају. Мрачно је, али се полако раздањује. Сунце прелази преко мог тела и опет осећам бол старих опекотина. Овде сам већ недељу дана. Али, зашто сам ја овде?

          Наравно, знам зашто сам ту, те последње питање изговарам са подсмехом. Овде сам јер сам другачији у свету у ком влада нихилизам. А подсмех? Да ли ће га ико видети? Премда сам заробљен и изолован, сигурно ће га сви видети. Они покушавају да оборе предивног албатроса. Мада су то успели, још увек му нису скинули сјај. Зато сада посматрају сваки његов потез, не би ли видели да ли ће га срозати, да ли ће дотаћи њихов ниво. Нема сумње да ли су видели подсмех. А шта је то њима албатрос учинио нажао? Албатрос је њима пружао уже, којим им је давао пут ка себи. Он је хтео да им подари знање. Мада, албатрос је у свом подаривању знања био другачији. Он је, наиме, у свакоме од њих видео искру, која је, како су се пели уз конопац постајала јача. Најзад, када би неко од њих дохватио крило албатроса, и он би постао један. Само што није пуно ових рајских птица настало. Већини је било лакше да заједно повуку то уже и оборе ме доле. Тако сам ја завршио у овим оковима. Понекад, појави се нека хуља, која покушава да ме подсети да сам у оковима и са подсмехом говори о својој "слободи". Али не смета ми то, ја се још увек по навици смешим. Наједном, отворише се врата. Два стражара и једна накинђурена марионета ми говоре да је ово судњи дан. Уздижем главу и подигнутих рамена излазим из тврђаве у којој сам провео претходне дане. Осећај горчине ме сустиже, али се не испољава. Ушао сам у мртво море. Хиљаде и хиљаде људи бодре одлуку о мојој смртној казни. Али зашто? Све што сам желео је да им помогнем, да више не гледају само у сенке. Али већ је касно, они су зачарани бајком, да све ће бити красно када умрем. Готово је.

          Из чаше испијам отров. Последњи пут гледам у лица свих тих силних људи. Тек сада примећујем да су на њиховим лицима исписани бар кодови, којих су они поносни власници. Полако падам, али напрежем очи, одвећ полуснене. У даљини назирем албатроса. На послетку, можда ипак има наде. Сада је једно сигурно. Смрти се не бојим, јер је мој џелат успео само да уништи моје тело, али не и искру. Умирем. Нисам знао да је мрак такав. Добро је, ту сам.

                            

                                                            Душан Ћулибрк  4/7

Текст је настао као плод једног од огледних часова филозофије који је одржала проф. Ана Јовановић.

ЧАРОЛИЈА ФОТОГРАФИЈЕ

Ученик XV београдске гимназије Јован Јовановић III6, између осталог, бави се и фотографијом.
За Јована фотографија је љубав, ухваћен тренутак, заустављено време, порука.
Управо једну од порука приказао је у последњем броју школског часописа De Nobis и то са темом "Заинтересуј ме да прочитам". http://www.xvdenobis.blogspot.com/2015/01/denobis-13.html

Да се Јован Јовановић озбиљно бави уметничком фотографијом и да је она његово опредељење и потреба, говоре и његови фото-албуми, фото приче, портрети...које "качи" на Tumblr-у.

ОБАВЕЗНО похитајте на Tumblr и упознајте се са радом нашег талентованог ученика.
Довољно је да само кликнете http://thejjphotography.tumblr.com/ и уђете у Јованове фото изложбе постављене у виртуелном свету.

Савиндан

У свечаној сали школе пригодним програмом је обележен Савиндан. Са ученицима програм су припремиле професорке Вукица Макевић Вукићевић, Даница Пејчић и Симонида Вукобрат. Изложбу слика и цртежа у холу школе уприличиле су професорке Весна Дејановић и Сања Ђурановић.