Холокауст – сећање на жртве

 Током месеца јануара, ученици завршне године 15. београдске гимназије, имали су прилику да учествују у анкетирању на тему – Холокауст – сећање на жртве.

Анкетни упитник је био објављен у ФБ групи Социологија. 15.београдска гимназија а петнаестак дана од објављивања, добијени подаци су обрађени и језички и графички изражени као и интерпретирани од стране аутора анкете. 

Анкетирање је замишљено као инструмент провере знања, инструмент постизања знања као и инструмент подсећања на жртве нацистичких прогона. Учествовало је стотињак ученика а обрада је показала низ занимљивости између којих можемо издвојити неколицину:

• 86% ученика не познаје ниједног Јеврејина/Јеврејку
• 97% ученика није никад било у Синагоги у Београду
• 40% ученика није знало да је Србија била међу првим ако не и прва земља у којој су уништени скоро сви Јевреји
• 48% ученика није знало да је до 1942. године у Србији од 12.500 Јевреја убијено преко 11.000
• 84% ученика није знало да је у Београду 1941. године одржана антимасонска и антикомунистичка изложба. Пропагандни плакати са те изложбе сеизлажу од летос у београдским музејским просторима
• 71%ученика није знало да је београдска Синагога, током рата била претворена у ''јавну кућу'' итд.

Детаљну анализу анкете можете преузети са линка: https://drive.google.com/file/d/0Bx4M7E3xJofPbEMwTUNsZUMyVzg/view?usp=sharing

Ови су подаци послужили као увод у Панел дискусију под називом '' Холокауст – колико знамо, колико се подсећамо и колико је то важно?''  која је одржана у понедељак, 09.02.2015. године у 13:00 часова у простору школске библиотеке.

Дискусија је замишљена као једна у низу активности поводмо обележавања ''Дана сећања на жртве Холокауста''.

У дискусији је учествовало неколико наставника; наставник Православног катехизиса Славиша Костић, наставник историје Марко Косијер и Светлана Хофман Кесар, наставница социологије Зорана Матићевић и в.д. директора, наставник Енглеског језика, Слободанка Јовановић као и двадесетак  ученика завршне године.

  

Расправа се закувала око дилема као што су:

• да ли је одржавање памћења оптерећење за младе људе
• а ли су млади људи уопште заинтересовани, мотивисани за памћење ових цивилизацијских ''искорака''
• да ли треба памтити или заборављати, где је права мера између ових процеса
• шта се тиме постиже
• има ли чега заједничког између овог искуства и наших доскорашњих искустава
• у чему је то историјско искуство значајно за нас данас, итд.

Ове нерешиве дилеме учиниле су да разговор потраје дуже него што је предвиђено а ли се већина сложила: 

• да је недостатак знања и познавања увек погодно тле за ширење предрасуда
• да заборављање спада у домен индивидуалне одговорности
• да је наивност која се на том заборављању заснива израз неспремности да се преузме одговорност
• да заборављање може заиста учинити да се грешке понављају, да се не уме препознати ризична ситуација или смутно време, да се понове злодела
• да форсирано или наметнуто заборављање може да произведе притајеност и бурну контрареакцију
• да су заборављање и праштање две различите категорије
• да у свему треба да постоји мера па и у памћењу. Треба памтити у мери у којој нам то помаже да не будемо  фрустрирани и у мери у којој на таквим темељима можемо да рационално градимо међусобне односе, односе који ће тек  у таквим условима моћи да се заснивају на међусобном поштовању.  Дакле памћење је претпоставка поштовања а не заборављање!
• да је памћење пре свега део појединачне одговорности и да се учи у породици, у непосредном окружењу а да се томе може придодати организовано тј. институционализоване памћење. Међутим, организовање памћења путем институција, није довољно ако оно у примарним заједницама, изостане.
• да је памаћење делотворније ако подразумева емотивни ангажман, саучесништво. Млади људи који су присуствовали панелу тврде да им памћење не смета и да би волели да им се у том смислу пружи и више. 

Напослетку је закључено  да би се овакви скупови могли организовати периодично, на разне теме.

Зорана Матићевић