27. јануар 2011.
Божидар Зејак
СЛОВО О РЕЧИ
Поштујући скромност средњевековног писца да употреби реч, а притом, учини грех да би сачинио слово о светитељима, усудићу се данас да и сам проговорим немушто и недовољно о људском чуду и Божијем дару – речи.
Свето Јеванђеље по Јовану дословце о речи каже: „Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало, што је постало.“
Иако после ове реченице следи ћутање, ризикујући да моја реч и ја можда залутамо, из далеког прикрајка саопштавамо да смо у сталном немиру и трагању.
Реч моја често сама и немоћна, често изругана од силних и гордих, често прозукла, добијала је понекад жељу да буде ћудљива и пркосна. Знала је да не може да понесе тежину страха који је прати. Дуго година се склањала, бежала, скривала од зиме и љутине, с пролећа се појављивала испред своје јазбине и плашила да је не примете горди и заштићени.
Реч моја и ја, оче Светитељу Саво, у привидном смо савезништву. Реч се моја често преруши у богаља тражећи склониште од мрака и презира и уморна од лутања заметне ћутњу.
Моја реч била је и болест и мука, понижење и немоћ. Често без имена, неодлучна, оштећена губила се на дуже време и венула.
А свих ових година ја тражим моћну реч, тражим реч која би могла гору да понесе, да искаже исконску лепоту људског, Богу угодног, снагу вере и људску доброту, да искаже васколику љубав јер и Бог се љубав зове.
Тој љубави ни један стваралац није одолео, јер без ње не би било Књиге о Јову, Књиге проповедникове, Хомерове визије, Дон Кихотовог лудила, Хамлетове запитаности, Фаустових лутања, не би било Савиног дела, не би било Доментијана, Андрићеве загонетке, ни поеме Ивана Карамазова и, да станем, не би било светла, не би било живота.
Реч чудо људско и дар Божији.
Враћам се опет Светом Јеванђељу по Јовану који о речи каже:“У њој бјеше живот и живот бјеше видјело људима. И видјело се свјетли у тами, и тама га не обузе.“
И овог Савиндана, оче Светитељу Саво, ја чујем умилни дијалог анђела и свеца у Милешевском миру, у мени букти врачарска ломача и осветљава наш Вилиндар испод Свете планине, осећам како миришеш браћу у нама и зидаш свој и наш храм на светлости Врачара, како бринеш о Морачкој лаври и храму Спаситеља нашег поред Рибнице, како бдијеш над Грачаницом, Дечанима, како бдијеш над нама да опет не погрешимо, да се не изгубимо у драчи, да идемо твојим путем, нашим путем и да сви дани по лепоти, доброти и правди, по разумевању и љубави за ближње и за све друге, ма које вере били, буду Савиндани.
Да твој мир светом влада.
И на крају, враћајући се великој Српској поетеси, монахињи Јефимији, која за своју похвалу Великомученику Кнезу Лазару каже да је мали принос јер није исказала све оно што Кнезу припада, знам , као и у почетку, да смо ја и моја реч малени, да нас вребају горди и заштићени, и нисмо успели да искажемо лепоту овог дана како смо желели.
Да велики Господ да срећу нашој школској омладини и свима вама, да Светосавље осветли сваком пут истине, лепоте и правде.
Амин !
