Новости

понедељак, 9. фебруар 2015.

Смрти се не треба бојати

Добро је, ту сам. Али где је то ту? Где сам сад? А добро? Може ли бити добро? Осећам само окове, који из трена у трен све јаче притискају. Мрачно је, али се полако раздањује. Сунце прелази преко мог тела и опет осећам бол старих опекотина. Овде сам већ недељу дана. Али, зашто сам ја овде?
          Наравно, знам зашто сам ту, те последње питање изговарам са подсмехом. Овде сам јер сам другачији у свету у ком влада нихилизам. А подсмех? Да ли ће га ико видети? Премда сам заробљен и изолован, сигурно ће га сви видети. Они покушавају да оборе предивног албатроса. Мада су то успели, још увек му нису скинули сјај. Зато сада посматрају сваки његов потез, не би ли видели да ли ће га срозати, да ли ће дотаћи њихов ниво. Нема сумње да ли су видели подсмех. А шта је то њима албатрос учинио нажао? Албатрос је њима пружао уже, којим им је давао пут ка себи. Он је хтео да им подари знање. Мада, албатрос је у свом подаривању знања био другачији. Он је, наиме, у свакоме од њих видео искру, која је, како су се пели уз конопац постајала јача. Најзад, када би неко од њих дохватио крило албатроса, и он би постао један. Само што није пуно ових рајских птица настало. Већини је било лакше да заједно повуку то уже и оборе ме доле. Тако сам ја завршио у овим оковима. Понекад, појави се нека хуља, која покушава да ме подсети да сам у оковима и са подсмехом говори о својој "слободи". Али не смета ми то, ја се још увек по навици смешим. Наједном, отворише се врата. Два стражара и једна накинђурена марионета ми говоре да је ово судњи дан. Уздижем главу и подигнутих рамена излазим из тврђаве у којој сам провео претходне дане. Осећај горчине ме сустиже, али се не испољава. Ушао сам у мртво море. Хиљаде и хиљаде људи бодре одлуку о мојој смртној казни. Али зашто? Све што сам желео је да им помогнем, да више не гледају само у сенке. Али већ је касно, они су зачарани бајком, да све ће бити красно када умрем. Готово је.

          Из чаше испијам отров. Последњи пут гледам у лица свих тих силних људи. Тек сада примећујем да су на њиховим лицима исписани бар кодови, којих су они поносни власници. Полако падам, али напрежем очи, одвећ полуснене. У даљини назирем албатроса. На послетку, можда ипак има наде. Сада је једно сигурно. Смрти се не бојим, јер је мој џелат успео само да уништи моје тело, али не и искру. Умирем. Нисам знао да је мрак такав. Добро је, ту сам.
                            
                                                            Душан Ћулибрк  4/7

Текст је настао као плод једног од огледних часова филозофије који је одржала проф. Ана Јовановић.

Нема коментара:

Постави коментар