Деца данас проводе по пар сати пред телевизором, често без надзора родитеља. Пуштање цртаних филмова је постало омиљена васпитна техника многих мајки и очева јер има врло плодотворно дејство - од малог истражитеља и предузимача најразличитијих акција, како добрих, тако и лоших а често и врло опасних и малог радозналца који "испаљује" пун шаржер питања чекајући одговоре за које често треба прелистати разне стручне енциклопедије најневероватијих области - цртани филм направи чудо! Од "онаквог" детета, добијете биће које је у стању да у истој пози проведе сате, често не померајући се уопште, добијете дете које је прави одмор за гласне жице мајке - оно не тражи ништа, не пита ништа, не оглашава се, не свађа се са сестром јер и она, попут мумије, седи прикована за исти цртани филм. О некритичком пасивном примању свих сервираних информација уз потпуно одсуство селективности, излишно је и причати а степен пасивности при пријему и обради свега што је опажено подсећа на стање слично хипнози.
Деца уче по моделу и то је нормално, али оно што одступа од овог норматива је што модел престаје да буде родитељ, а уместо њега то постаје омиљени јунак неког цртаног филма. Ако је тај јунак агресиван а његова агресивност буде позитивно поткрепљена те он постане популаран у свом окружењу, моћан, снажан или добије неке друге бенефиције на рачун своје агресивности, ето узора са којим ће се дете идентификовати и те особине личности уградити у своју сопствену. То је пут да се од детета које је спремно да експериментише добије дете које ће бити у стању да мучи животињу или врши насиље над другим дететом или, ако ништа друго - које ће на насиље бити равнодушно!
Ево како о томе свему промишљају два ваша друга,. Реч је о Урошу Голубовићу и Алекси Јаџићу из II/8, који су у изради презентације користили делом материјале других аутора, а делом слободно износили своја мишљења која су не мање зрела.
