Однели смо им плишане играчке, лутке, аутиће, одећу, слаткише, грицкалице, ма све и свашта; срца су нам била испуњена када смо их угледали онако обрадоване тим нашим гестом. Заиста је било дивно видети ту дечицу како нам прилазе са играчкама да бисмо се играли са њима, како се прљају чоколадним бананицама па их неко од нас константно чисти. Упркос томе што немају родитеље, увек су насмејани, разиграни и дружељубиви; све то захваљујући дивним људима који са њима раде као да су им сопствена деца и што је најлепше - уживају у свом послу и воле то што раде. Наравно, увек постоје људи доброг срца који желе да се прикључе и помогну, а тог дана смо били ми, ученици XV гимназије заједно са професорком Симонидом Вукобрат која је све то организовала.
Иако некима то није била прва посета Звечанској, искуство је засигурно незаборавно, и тврдим да ћемо се тога сећати још дуго, дуго времена.
Исидора Ракић, II/4
(Слике смо поставили, али су лица дечице намерно замагљена, чиме поштујемо њихову приватност)
Ми се, као школа, трудимо да негујемо, поред осталог и - хуманост. Управо по питању хуманости, нашим ученицима упућујем све честитке. Данима су скупљали своје играчке и успомене из свог детињства и пуног срца их однели овим малишанима. Не знам ко је ту био срећнији - наши ученици или дечица из Звечанске, а да очи сијају од радости и усхићења и једнима и другима, лепо показују слике у прилогу!
ОдговориИзбриши