Новости

петак, 23. март 2012.

Последња генерација професора Косте Вујића (на основу филма)

Пролеће у Београду.Свуда се осећа пријатни мирис првих мајских трешања. Сава поново блиста, док је сунце благо гледа. Професор Коста Вујић испраћа своју последњу генерацију матураната. Он је на крају, а они на почетку свог живота. Његово одељење чине веома паметни али и веома несташни дечаци. Иако су они својим несташлуцима задавали многе невоље професору Вујићу, он их је правдао код многих наставника и директора. У њима је препознао будуће научнике, песнике, математичаре, политичаре, па се може рећи да им је због тога много попуштао. Али није било тако. Заволео их је. Био им је као отац. Кажњавао их је, а по неки пут би их и ударио. Веома се везао за њих и растанак му је тешко пао. Колико времена су проводили заједно у школи, толико и ван ње. Заједно су ишли на Саву, одмарали се, купали, пецали и уживали у предивном сунчаном дану. Једном су чак и упецали сома за професора и због тога закаснили на час. Он им није замерио кад је видео шта су му донели. Такође су бринули једни о другима. Ако неко није имао довољно новца за одећу или храну, нису му се подсмевали и ругали. Помогли би му. Занесени књигом, дружењем, певањем, пецањем, а неко и лепом девојком, уживали су у сваком дану, али и жалили што ће се у скорије време растати. Међутим, растанак се није могао избећи. Када је дошао и последњи дан, те школске године, сви су били тужни. Не може се тачно рећи ко се више потресао, дал матуранти дал професори. Очи су им биле пуне суза, а срца су им брзо и јако ударала. Осећали су неку дужност према свом разредном старешини, што их је све те године учио, бринуо о њима, што их је бранио...
Полако су га испратили улицом и песмом га послали у пензију. На крају се, ипак, осећао срећним и задовољним што је од њих направио људе какве ће сви памтити.

                      Андријана Копуновић 1/1
                      проф. Даница Пејчић

Нема коментара:

Постави коментар