Судбина чаше
Љубави моја,
Мој најлепши драги,
Баци те чаше,
И мени се врати.
Пусти ту грозоту,
Ту ђавољу ствар,
Јер кући те чека дете,
Прави божији дар.
Пусти ме жено,
Пуним плућима да живим,
Пусти ме да своје,
Потребе измирим.
Ти си жено крива,
За моје јаде и проблеме,
Ти си жено крива,
А и оно мало дете.
Дете прелепо,
Чедо наше,
Није тата крив,
Он то ради због чаше.
Мајко моја перфектна и златна,
Сваке ноћи сам се будим,
У мраку сам стрепим,
У својим кошмарима се губим.
Да ли ме волите,
Јер детињство ми убијате,
Да ли ме волите,
Како кад се стално свађате.
Тише, дете моје,
Тише, моја жено,
Ја цео дан радим,
Да би то дете јело.
Нека буде захвално,
И нека ноћу ћути,
Нек престане да плаче,
Нек само настави,
Рука ми се трза,
Нек само настави,
Казна ће бити бржа.
Остави ми дете,
Није оно криво,
Остави га монструме,
Шта ти је било.
Некад си био,
Тако леп и брижан,
А данас си тако чудан,
Одсечан и насилан.
Не дижи глас на оног,
Ко те воли и брани,
Никад на оног,
Ко те доми и храни.
А ако нећеш,
Из живота ми бежи,
Поведи и оно дете,
Па нека на камену лежи.
На камен би бацио,
Део душе своје,
Уместо да нас волиш и браниш,
Ти нас мрзиш и газиш.
Па добро онда,
Ми идемо сад,
А ти живиш сам,
Напуштен и поган.
Пантелић Реља 3/5